Potvora Aiše r.a.

Potvora Aiše r.a.

Potvora na majku vjernika, Aišu r.a. desila se pete godine po hidžri, nakon Bitke na Hendeku.

Poslanik je teško primio potvoru Aiše, jer nije bilo Džibrila ni Objave oko mjesec dana, ali Poslanik nije kaznio nikoga ko bi o tome pričao.

Događaj “El-Ifk”, u kojem su munafici Medine potvorili Siddiku, radijellahu anha, i o kojem je Allah spustio Kur’an, te propisao propise koji čuvaju čast vjernika od jezika munafika i pokvarenjaka, bio je, takođe, njen blagoslov.

 Spustio je Allah vezano za iskrenu Aišu, radijellahu anha, šesnaest ajeta iz sure En-Nur, koji će se učiti do Sudnjeg dana. Od ajeta:“Među vama je bilo onih koji su iznosili potvoru…” do Allahovih, dželle še’nuhu, riječi: “… Oni nisu krivi za ono što o njima govore; njih čeka oprost i veliko obilje.” (Sura En-Nur, 11-26)

Kažu učenjaci: “Kada Allah Uzvišeni spomene u Kur’anu ono što Mu mnogobošci pripisuju, veliča sam Sebe riječima subhanellah (Hvaljen neka je Allah).” Kaže Allah, dželle še’nuhu:“Nevjernici govore: “Allah je sebi uzeo dijete.” Subhanehu – Hvaljen neka je On!” (El-Bekare, 116)
Kaže Allah, dželle še’nuhu, vezano za Aišu, radijellahu anha: “Zašto niste, čim ste to čuli, rekli: “Ne dolikuje nam da o tome govorimo, subhaneke – hvaljen neka si Ti! To je velika potvora!” (Sura En-Nur, 16)

Ljudi u to vrijeme bili su:

-Oni koji su šutjeli

-Oni koji su strogo osuđivali one koji su o tome pričali

-Munafici koji su potvarali Aišu

-Mu'mini među kojima je bilo učesnika bitke na Bedru, ali su i oni potvarali Aišu

El-ifk – događaj potvore 

Ovaj događaj zbio se 5. hidžretske godine, u bitki Murejsi'a ili Benu Mustalak, kada je Aiša imala 12 godina. Prenosi se od Aiše, radijallahu anha, da je rekla: ''Kada bi Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kretao na putovanje, kockom bi izvlačio koja će ga supruga pratiti. Ovoga puta kocka je pala na mene, te sam sa njim krenula na putovanje. To je bilo nakon što je propisan hidžab. Krenuli smo na put, a mene su nosili u nosiljci. Nakon određenog vremena, kada smo odmarali, udaljila sam se od grupe kako bih obavila prirodnu potrebu. Kada sam obavila potrebu, primijetila sam da sam izgubila ogrlicu, te sam počela da je tražim. Toliko dugo sam je tražila da je karavana krenula bez mene. Stavili su nosiljku na devu misleći da sam ja unutra. U to vrijeme žene su bile mršave, nisu jele meso, već samo onoliko hrane koliko bi im bilo dovoljno, tako da nisu primijetili da me nema u nosiljci. Kada sam pronašla ogrlicu, vratila sam se na mjesto gdje je vojska odsjela, međutim, na tom mjestu nisam našla nikoga. Sjela sam nadajući se da će primijetiti da me nema i vratiti se po mene. Sjedeći tako počela sam da drijemam i tako sam zaspala. 

Safvan b. Muattal es-Sulemi, koji je  kasnio za vojskom, krenuo je kada je bio mrak, te je u zoru  stigao do mjesta gdje je vojska odmarala. Kada se malo približio, vidio je crnog čovjeka. Nakon što se još primakao, vidio je da sam to ja, da bi se nakon toga udaljio. Probudilo me njegovo udaljavanje. Lice sam pokrila džilbabom (haljinom). Tako mi Allaha, nije progovorio niti riječi, niti sam bilo šta čula, osim njegovog udaljavanja. Spustio je svoju jahalicu kako bih mogla da se na nju popnem. Safvan je krenuo vodeći jahalicu koja je mene nosila, da bismo u podnevnim satima sustigli vojsku. Abdullah b. Ubejj b. Selul bio je taj koji je smislio ovu potvoru.

Nakon povratka u Medinu, bolovala sam mjesec dana. Ljudi su pričali o potvori a da ja o tome ništa nisam znala. Navelo me na sumnju to što nisam mogla da vidim ljubaznost Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, koju sam prije viđala. Dolazio bi kod mene, poselamio bi me, pitao kako sam, potom bi odlazio. Nije mi padalo na pamet šta se dešava, sve dok nisam ozdravila, i tada sam izašla iz kuće. Izašla sam sa Ummu Mistah prema mjestu gdje se obavljala prirodna potreba, a izlazili bi tu noću. To je bilo prije nego što su mjesta za obavljanje nužde počela da se prave u blizini kuća. Sa mnom su bili Ummu Mistah, njena majka Bint Sehar b. Amir, tetka Ebu Bekra, te njen sin Mistah b. Usase b. Mutalib. Krenuli smo i tada se Ummu Mistah spetljala oko svoga ogrtača i reče: 'Propao neka je Mistah.' Rekla sam joj: 'Zar da grdiš čovjeka koji je učesnik Bedra?' Potom odgovori Mistah: 'Zar nisi čula šta je rekao?' Rekoh: 'A šta to?' Potom me obavijestila o onome što se priča u Medini, što je dodatno povećalo moju bolest.

Kada sam se vratila  kući, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ušao je kod mene, nazvao mi selam i upitao me kako sam. Upitala sam ga: 'Da li mogu da odem kod svojih roditelja?', želeći tako da provjerim ono što se priča, pa mi je dozvolio. Došla sam kod njih pa sam upitala majku: 'Šta to ljudi pričaju?' Odgovorila je: 'Kćeri, nemoj se sekirati. Kada čovjek ima lijepu ženu koju voli, a ima i druge žene osim nje, tako se to desi.' 'Subhanallah!', rekoh, 'to ljudi pričaju!' Plakala sam noćima. Suze mi nisu prestajale teći, niti sam mogla spavati. Jutro sam dočekivala plačući.

Kada je objava prestala da dolazi, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pozvao je Aliju i Usamu b. Zejda, da zatraži od njih savjet. Osama b. Zejd mu  je rekao da o njegovoj porodici zna samo dobro, dok mu je Alija rekao da još postoji mnogo žena mimo nje. Potom je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upitao sluškinju da li je nešto vidjela što joj je izazivalo sumnju. Ona je odgovorila: 'Ne, tako mi Onoga što te poslao sa istinom.' Tada se Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, popeo na minber i zatražio pomoć protiv onog ko iznosi potvoru na njegovu porodicu. S'ad b. Muaz ustao je i rekao: 'O Allahov Poslaniče, ja ću te pomoći. Ako je iz plemena Evs, udarit ću ga po  vratu, a ako je iz plemena Hazredž, naredi nam i mi ćemo izvršiti naredbu.' Nakon toga ustao je S'ad b. Ubade, predstavnik Hazredža, kojeg je ponijelo uzbuđenje, te je rekao S'adu b. Muazu: 'Lažeš, Boga mi, nećemo ga ubiti, niti ćete ga  vi ubiti.' Zatim je ustao Usejd b. Hudajr, amidžić S'ad b. Muaza, i rekao: 'Boga mi, sigurno ćemo ga ubiti. Ti sigurno želiš da braniš licemjere.' Zatim su ustali predstavnici Evsa i Hazredža, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, smirivao ih je sa minbera sve dok nisu stišali glasove.''

Nastavlja Aiša: ''Plakala sam dan i noć. Oči mi nisu prestajale suziti, niti sam mogla spavati. Kod mene su osvanuli moji roditelji. Plakala sam toliko da sam mislila da će mi plač raskidati utrobu. Zatim mi je došla jedna ensarijka, sjela je pored mene i plakala je sa mnom. Dok smo tako sjedile, na vrata je ušao Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, i sjeo pored mene – a tako nije sjeo pored mene otkako je rekao ono što je rekao – pa reče: 'O Aiša, čuo sam to i to. Ako si nevina, Allah će obznaniti tvoju nevinost, a ako si počinila grijeh, zatraži od Allaha oprosta i pokaj se Njemu. Doista kada rob prizna svoj grijeh i potom se pokaje, Allah će primiti njegovo pokajanje.' Obratila sam se ocu: 'Reci Poslaniku šta je sa mnom.' On reče: 'Tako mi Allaha, ne znam šta da mu kažem.' Tada sam rekla majki: 'Reci Poslaniku šta je sa mnom,' a ona reče: 'Ne znam šta da mu kažem.' Potom sam rekla: 'Ako bih ja rekla da sam nevina, a Allah zna da jesam, vi mi ne biste vjerovali, a ako bih rekla da sam to počinila, pa doista Allah zna da sam nevina.' Potom sam proučila  ajet: '...i ja se neću jadati, od Allaha tražim pomoć protiv ovoga što vi iznosite' (Jusuf, 18).

 Bila sam ubijeđena da će Allah dokazati moju nevinost, ali nije mi padalo na um da će Allah objaviti ajet mojim povodom koji će se poslije učiti. Nadala sam se da će objava doći Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, u snu. Potom je Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u hladnom danu, oblio znoj, zbog  težine onoga što mu se objavljuje.

 Kada se Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, smirio, nasmijao se i rekao: 'O Aiša, Allah je objavio tvoju nevinost.' Tada je moja majka rekla: 'Zahvali mu se', a ja rekoh: 'Ja ću se samo Allahu zahvaliti.' Tada je Allah objavio: 'Među vama je bilo onih koji su iznosili potvoru...' (En-Nur,11-20).'' (Buhari, Muslim)
Abdullah b. Ubejj es-Selul želio je da uprlja čast majke vjernika, Aiše, radijallahu anha, kako bi nanio štetu Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i tako oslabio njegov poziv u islam.

Prenosi se od Amra b. 'Asa da je upitao Poslanika, sallallahu alehi ve sellem: “Ko ti je najdraži od ljudi?“, a on reče: ''Aiša.'' ''A od muškaraca?'', ponovo upita Amr. Poslanik reče: ''Njen otac.“ (Buhari, Muslim)

Učenjaci o ovome kažu:

Kaže Ez-Zamahšeri: “Kada bi podrobno analizirao Kur’an i istraživao ono čime se prijeti  griješnicima, nebi našao da je Allah Uzvišeni i u čemu grublji i strožiji kao u osudi Aišine, radijellahu anha, potvore.” (El-Keššaf, 3:67)
Zbog toga su četvorica imama, kao i drugi učenjaci islama, čije se riječi uvažavaju, jedinstveni da onaj ko potvori Aišu, radijellahu anha, za blud postaje nevjernik i izlazi iz islama. Od njega se razvodi njegova žena, ne ukopava se u groblju muslimana, niti mu se klanja dženaza, zbog toga što je zanijekao šesnaest ajeta iz Kur’ana spuštenih o nevinosti Aiše, radijellahu anha.

Malik kaže da se onaj ko vrijeđa Aišu ubija, čak i ako ne spomene potvoru (za blud), za razliku od  vrijeđanja drugih ashaba, mimo nje. Kaže El-Makrizi u knjizi “Imtaul-esma’i”, u poglavlju “Kazna za onoga ko vrijeđa ashabe Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem”, da je obavezna smrtna kazna (za vrijeđanje Aiše) zbog dvije stvari. Prva: Svjedočenje Kur’ana o njenoj nedužnosti i nevinosti, a poricanje Kur’ana je kufr (nevjerstvo). Druga: Aiša, radijellahu anha, je Poslanikova “postelja”, pa je njeno vrijeđanje manjkavost Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, a nalaženje manjkavosti Poslaniku je kufr. Kaže: Nadograđuje se na drugu mes’elu smrtna kazna za onog ko vrijeđa i potvara bilo koju od Poslanikovih žena, jer su sve one “postelje” Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.

Pa neka se Allah smiluje Siddiki kćerci Siddika, opravdanoj sa nebesa. Koliko je samo dala ummetu ogromnog hajra sa svojim širenjem Poslanikovog znanja i koliko smo samo vidjeli dobra od njenog blagoslova. Neka Allah bude zadovoljan s’ njom i neka je učini zadovoljnom i sretnom.